Medicinska primena ulja divljeg origana je široka. Da bismo bili u mogućnosti da spoznamo način primene i u kojim se uslovima koristi, važno je sumirati istoriju, botaniku i hemiju origano biljke.

Origano kroz istoriju

Ime Origano potiče od starogrčke reči koja znači „planinska radost“. Iz navedenog se može zaključiti da reč aludira na prijatan efekat koji je ova biljka pružala Grcima, a raste i na njihovim brdima i planinama. Ipak, definicija bi mogla biti više psihološka nego spiritualna.

Grci su obimno koristili origano kao lek. Pretpostavka je da je ova biljka jedan od razloga što je njihova civilizacija bila toliko moćna, mentalno i fizički. Origano se često prepisivao pacijentima od strane drevnih grčkih lekara. Stanja koja su tretirana uključuju traume, otvorene rane, glavobolje, bolesti pluća, uključujući astmu, napade, otrovne ujede, kao i kongestivne napade srca. Lekari su biljku koristili i za lečenje narkotičkih toksikacija. Takođe, Grci su mu pripisivali svojstva najboljeg leka protiv trovanja različitim biljkama, kao što je na primer otrovna kukuta.

Tokom srednjeg veka, islamski doktori koristili su divlji origano začin, kao i esencijalno ulje, za uništavanje klica. Na otvorenim pijacama u IX veku, bagdadski prah divljeg origana bio je prskan po proizvodima kako bi dobili na svežini. Jedan istoričar tvrdi da se povrće ne kvari oko dve nedelje ukoliko se koristi ovakva metoda, čak i ako se ne nalazi u frižideru.

U srednjevekovnoj Evropi buketi divljeg origana visili su iznad posuda sa mlekom kako bi sprečili širenje mikroba.

Kroz vekove divlji origano je bio najčešće korišćen kao lek za širok opseg poremećaja pluća, ubrajajući tu i astmu, zapaljenje pluća, bronhitis, sinusitis i kašalj. U jednoj prepisci iz XVII veka, Britanac Gerard opisuje kako je origano idealan lek za prehladu.

Hiljadama godina unazad origano je korišćen kao hrana na Mediteranu, Bliskom Istoku i u Istočnoj Evropi. Dok su ga Evropljani koristili kao dodatak salatama, ljudi sa Bliskog Istoka su stavljali svoju hranu u origano. Drugim rečima, oni su ga konzumirali kao osnovno jelo, kao što su Evropljani koristili žitarice ili hleb. Jelo napravljeno u Egiptu, Libanu i Siriji je testo prekriveno izmrvljenim origanom, koji je potopljen u maslinovom ulju i posut preko pita hleba. Ovo testo sa origanom može biti debljine kao i pravi hleb. Iz priloženog je očigledno da su i sami žitelji znali za njegove nutritivne vrednosti.

Karakteristike biljke i ulja divljeg origana

Travarstvo u Zapadnom svetu se u sve većem broju slučajeva oslanja na snagu isceliteljske moći divljeg origana. Oni su ga koristili eksterno za peckanja u zglobovima ili mišićima, protiv glavobolja, artritisa, zubobolja i bolesnih desni. Terapija inhalacijom koristi se za širok spektar oboljenja pluća. Interno, koristili su ga za čišćenje unutrašnjih organa od škodljivih klica kao i za akutne infekcije kao što su upale grla, tonsilitis, prehlade i grip. Na Orientu origano se koristio za tretiranje groznica, povraćanja, diareje, osipe i svrab na koži.

Divlji origano je biljka koja je zaista jedinstvena u biljnom kraljevstvu, jer poseduje jak, specifičan miris i vruć, gotovo gorak ukus. Miris origana u bašti obično nadvlada sve druge mirise. Ove karakteristike su upečatljive čak i kada se biljka osuši. Listovi divljeg origana su prepuni ulja koje se može videti u obliku mehurića kada podignemo biljku prema svetlu. Ovako visok sadržaj ulja pronađen je primarno u lišću divljeg origana. Bilo da je uzgajan na farmi ili odgajan u bašti, listovi origana nemaju ove mehuriće ulja u sebi.

Ulje je dobro očuvano kada se listovi osuše i opstaju dugo vremena, bez bojazni od užeglosti. Jednom kada je biljka osušena, ulje koje sadrži oko 2% suve težine, spremno je za destilaciju kroz destilator.